Crne pruge

Moram priznati da crnu boju najmanje nosim, pa i najmanje šijem.

Naprosto, nije moja boja. Ne verujem da ce ikada i biti, mada sam je nosila i nosim je rado kad treba, kad se ukaže prilika. Ali uvek imam nešto u rezervi.

Letos u Novom Sadu sam kupila jedno parče materijala (nije ga bilo više), bilo mi simpatično, još mi prodavačica rekla kako ima bele tačke duž jedne linije, ali videla sam da se to može lepo izbeći. Odmah sam znala šta ću šiti. Obična haljinica bez rukava, dužine koliko dozvoli materijal (Parče je bilo svega 1,20 m.) I počela sam, pa mi se kroj nije svideo, pa kako mi stoji, pa je to stajalo i stajalo. 

Ovih dana se rešavam početih stvari da ih baš nije toliko mnogo (S vremena na vreme mi se desi da se nagomila svega.) jer hoću koješta novo da počnem. I konačno je završih.

Naravno da ništa ne ide bez dobrih cipela. Pre skoro godinu dana, samo švrljajući radnjama naiđoh na savršene. Jos su bile snižene i ja sam se nešto dvomila da li ih uzeti ili ne. Nisu mi trebale, ali takav par vredi imati u svom ormaru. Mislim da su bezvremenske, crna cipela na visoku petu. Ne možeš je ne imati. I tako su savršene i tako su me oduševile i morala sam. (Aco me nagovorio da ih uzmem.)

Kraljice mog ormara.

Tašna je isto od onih stvari koje treba imati za svaki slučaj.

A na kraju, došla sam i ja na red za slikanje. Ne volim to nikako (Meni ni kurs poziranja ne bi pomogao.), ali najbolje tako se vidi sve. 

Moram priznati da i nije toliko loše. Komšijski zid je odradio svoje, a i lep dan danas. 

(Slike su takve kako su slikane, apsolutno ništa takla ih nisam.)

A sad odoh dalje...